Живот сељака и грађана (Život seljaka i građana) — теорија

Подела становништва — сељаци и грађани

У доба Немањића већина људи у Србији живела је на селу. Такве људе звали су сељацима. Они су обрађивали земљу и гајили стоку. У градовима је живео мањи део становништва — занатлије и трговци. Њих су звали грађанима.

У раним вековима српске државе градова готово није ни било. Људи су се окупљали око манастира и трговишта, али то нису били прави градови. Прави градови почели су да ничу тек у XIII веку, за време краља Уроша Првог. Он је у Србију позвао немачке рударе, Сасе, који су вадили сребро и друге руде из земље. Тамо где су радили Саси, око рудника, настајала су нова насеља. Из тих насеља су касније израсли први српски градови.

РТС: Немањићи — утврђивање градива↗

Живот сељака — пољопривреда и сточарство

Сељаци су већину времена проводили на пољу. Обрађивали су своју земљу, али и имања владара — то је била њихова обавеза према држави. На пољима су сејали пшеницу, јечам и раж, а у баштама су гајили купус, пасуљ и лук. Ту су расла и воћка — јабуке, крушке и шљиве.

Поред земљорадње сељаци су се бавили и сточарством. Гајили су говеда, овце, козе и свиње. Од млека су правили сир, а од вуне су добијали влакно за одећу. Многе сеоске породице гајиле су и пчеле. Мед је био главна сластица, а од меда се правила и медовина — старо пиће које су пили и Стари Словени.

Женски послови у кући

Док су мушкарци радили на пољу или ратовали, жене су бринуле о кући и деци. Жене су од јутра до мрака имале много посла. Преле су вуну и лан у нити, а затим су од тих нити ткале тканине на разбоју. Од готових тканина су шиле одећу за целу породицу.

Осим тога жене су везле кошуље и пешкире украшеним мустрама. Правиле су колаче за празнике и пекле хлеб у кућној пећи. Готово јело ставило би се на синију — низак округли сто — и цела породица би јела прстима из заједничке посуде, јер виљушке тада још нису биле у употреби.

Занатлије — мајстори у граду

У новим градовима живели су занатлије — мајстори који су израђивали различите предмете. Сваки занат имао је своје име. Ковачи су од усијаног гвожђа правили алатке, оружје и потковице за коње. Грнчари су од глине обликовали чиније, лонце и ћупове за чување хране. Ткачи су на разбоју правили тканине за ширу продају.

Била су ту још многа занимања. Обућари су шили опанке и ципеле, а кожари су обрађивали животињске коже. Зидари су дизали камене куће и тврђаве. У сваком занату је била потребна дуга обука — дечак би се још као дете дао мајстору на учење и код њега би остао годинама док не постане и сам мајстор.

Живот у средњем веку (допунско видео)

Трговина, пазари и писменост

Грађани су своје производе продавали на пазару — тргу у средишту града. Ту је долазио и сељак из околних села и доносио своје поврће, воће и стоку. Тако су се размењивали производи села и града. Трговци су путовали из места у место и доносили робу из далеких крајева — со, намирнице, платно, метал. Највећи трговачки партнер Србије у то време био је град Дубровник на мору.

У доба Немањића није било школа какве данас познајемо. Деца сељака и већина деце грађана нису учила да читају и пишу. Писменост се стицала у манастирима, где су монаси преписивали књиге на пергаменту — посебно обрађеној кожи. Знање се између обичних људи преносило усмено — са оца на сина, са мајке на кћер, од мајстора на шегрта.

Започни тестове