Ко је властела
Замисли да живиш у Србији у XIV веку. У твом селу живе сељаци који обрађују земљу. У граду живе занатлије и трговци. Али постоји и трећа група људи — моћни, богати и учени. Њих зову властелом.
Властела је био највиши слој друштва. Властелини су управљали деловима државе у име владара. Сваки властелин имао је своја имања — села, шуме и поља — на којима су радили сељаци. Од њих је добијао део летине и новац. Властелин се није сам бавио земљорадњом — његов посао је био да управља, ратује и штити владара.
Живот на двору
Властела и владар живели су на двору. Двор је био раскошна палата — много већа и лепша од обичних кућа. Зидови су били од камена, прозори велики и украшени, а на подовима су биле тканине и ћилими. У свим просторијама висиле су иконе и украси од злата и сребра.
Поред просторија за становање, двор је имао и службене сале. У великој сали владар је примао госте, одржавао саборе и доносио одлуке. Зидови тих сала били су украшени фрескама — сликама насликаним у боји на свежем малтеру. На фрескама су били приказани владари у свечаној одежди и сцене из Светог писма. Управо зато данас знамо како су изгледали српски владари — њихов лик сачуван је на зидовима цркава и манастира.
Дворани и службеници
Уз владара и породицу на двору су живели и дворани — високи државни службеници. Они су пратили владара у сваком јавном иступу: на свечаностима, саборима, витешким турнирима и обредима. Дворани су били из редова најпоузданије властеле — владар им је могао поверити тајне државне послове.
Поред дворана, у личној служби владара биле су и особе са нижим звањима. Коњушар се бринуо о коњима владара и његове породице. Пехарник му је сипао пиће за свечаном трпезом. Собар му је одржавао собу и личне ствари. Сваки од њих имао је своје тачно место у свечаностима — ред је на двору био строго утврђен и сви су га поштовали.
Ратовање и лов
Главно занимање властеле било је ратовање. Када би владар објавио рат, властелини су долазили са својом војском — пешацима и коњаницима — и придружили се владаревом походу. Они су били обучени за борбу од раног детињства. Учили су јахање, борбу мачем, пуцање из лука и гађање самострелом.
У време мира властелини су се забављали ловом. Лов са соколом био је нарочито цењен — сокол је био специјално дресиран да хвата мале птице и зечеве у лету. Поред соколарства властела се бавила и витешким турнирима — то су били турнири на којима су се витези борили један против другог по одређеним правилима, да покажу своју вештину.
Душанов законик и различите казне
За време цара Душана Силног, у 14. веку, Србија је постала најмоћнија држава на Балкану. Да уреди ту велику државу, цар Душан је 1349. године донео закон — Душанов законик. Тај закон је писан за све становнике Србије, али правила нису била иста за све.
Када би неко починио кривично дело, казне су биле различите зависно од тога коме је припадао. Казне су биле строже за сељаке, а блаже за властелу. На пример, за исто дело сељак би могао бити изложен телесној казни, док је властелин плаћао само новчану казну. Властелин је имао још једно право — могао је да тужи владара ако сматра да му је учињена неправда, али сељаку то право није припадало.
Распад царства — великаши и кнез Лазар
После смрти цара Душана 1355. године, на власт је дошао његов син — цар Урош. Народ га је прозвао Урош Нејаки јер није имао очеву снагу ни као владар ни као ратник. У то време српска властела је постала толико моћна да су поједини великаши — најбогатији властелини — почели да управљају деловима царства као самостални владари. Они нису више признавали цареву власт.
Тако се велико царство које је сазидао Душан Силни распало на неколико области. Једном од њих, Моравском Србијом у средишту данашње Србије, управљао је кнез Лазар Хребељановић. Управо он је 1389. године предводио српску војску у чувеној Косовској бици против Турака. Тако се прича о властели у доба Немањића завршава — са распадом царства и новим непријатељем на границама.