Како је народ устао по други пут
Слом Првог српског устанка 1813. године вратио је Србију под турску власт. Народ је поново почео да плаћа порезе и да трпи неправду, али се нада у слободу није угасила. Већ 1814. године избила је Хаџи-Проданова буна, показавши да Срби не пристају на покорност.
Почетком 1815. године Милош Обреновић, угледан кнез из околине Чачка, започео је тајне преговоре са другим кнезовима. Када је постало јасно да су Турци спремни на нове казне, донета је одлука да се народ поново подигне на устанак.
Збор у Такову — 23. април 1815.
На Цвети, 23. априла 1815. године, кнезови и народ окупили су се у селу Такову код Горњег Милановца. Милош Обреновић стао је пред окупљене и изговорио чувене речи: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!" Народ га је одмах прихватио за вођу Другог српског устанка.
За разлику од Првог устанка, који је почео као одговор на сечу кнезова, Други устанак био је пажљивије припремљен. Милош је знао да сама војна снага неће бити довољна и да су потребни и преговори. Управо та мешавина борбе и дипломатије учинила је Други устанак другачијим од свих претходних побуна.
Битке Другог устанка
Устаници су убрзо однели неколико важних победа. Прва велика битка водила се на Љубићу код Чачка, где су Срби потукли турску војску. Затим су уследиле победе на Палежу код Обреновца и код Дубља. Ове битке показале су Турцима да српски народ неће лако одустати.
Ипак, Милош Обреновић није желео дуг и крвав рат. Знао је да би нова турска офанзива могла донети исти исход као 1813. године, када је Први устанак угушен. Зато је паралелно са борбом отворио преговоре са турским властима.
Вешти преговори — Хатишериф 1830.
Милош Обреновић показао се као изузетно вешт преговарач. Годинама је стрпљиво разговарао са турским султаном и његовим изасланицима. Ослањао се и на подршку Русије, која је у то време имала утицај на Османско царство.
Године 1830. султан је издао хатишериф, званично признање по коме је Србија добила право да сама управља својим пословима. То је значило да Срби могу имати своје судове, школе, слободу вероисповести и трговине. Могли су сами да прикупљају порезе, а кнежевска титула постала је наследна. Србија је тако постала аутономна кнежевина: још увек део Османског царства, али са правом да сама доноси одлуке.
Кнежевина Србија — прве установе
Престоница нове Кнежевине Србије био је Крагујевац. Под Милошевом владавином почеле су да се граде важне установе: отваране су нове школе, основан је суд, а народ је живео са мање страха. Штампале су се прве српске новине, а 1835. године у Крагујевцу је отворено прво позориште у Србији.
Дана 15. фебруара 1835. године, на Сретење, донет је Сретењски устав, први српски устав. Тај датум данас славимо као Дан државности Републике Србије, јер подсећа и на подизање Првог устанка 1804. године и на доношење устава. Ова два догађаја, устанак и устав, стубови су на којима је изграђена модерна српска држава.
Од кнежевине до краљевине
Иако је Србија добила аутономију, турска војска још је била присутна у градовима. Године 1867. последњи турски паша Али Риза предао је кључеве Београда кнезу Михаилу Обреновићу. Тако су турски војници коначно напустили Србију.
Србија је постала потпуно независна 1878. године. Четири године касније, 1882, кнез Милан Обреновић прогласио се за краља и Србија је постала краљевина. Од збора у Такову до проглашења краљевине прошло је мање од седамдесет година, а српски народ је од устаника постао грађанин модерне европске државе.