Живот под Турцима
Замисли да живиш у Србији почетком 19. века. Твојом земљом већ неколико векова влада Турско царство. Српски народ, кога Турци називају раја, плаћа многе порезе и бесплатно ради на турским имањима. Тај бесплатни рад звао се кулук, а порез — харач.
Најтежа обавеза била је данак у крви. Сваких пет до седам година Турци су долазили у српска села и одузимали мушку децу. Одводили су их далеко у Турску, давали им нова имена и васпитавали у турском духу. Од те деце Турци су стварали војнике — јаничаре. Родитељи никада више нису видели своју децу.
Неки Срби нису хтели да трпе турско насиље. Одлазили су у шуме и одатле нападали Турке — то су били хајдуци. На челу сваке хајдучке дружине налазио се харамбаша, а сељаци који су им тајно помагали звали су се јатаци. Хајдуци су ратовали од Ђурђевдана до Митровдана, а зими су се крили код јатака. Народ их је волео и о њима испевао многе песме — о Старом Вујадину, Старини Новаку и Малом Радојици.
Сеча кнезова — искра устанка
Почетком 19. века српским народом загосподариле су дахије — старешине јаничара. Дахије нису признавале ни самог султана. Владале су самостално, пљачкале народ и убијале без суда.
Срби нису могли да издрже толико насиље и почели су тајно да припремају устанак. Али дахије су за то сазнале. Да би спречиле побуну, на превару су 1804. године заробиле и убиле преко 70 угледних српских кнезова и старешина. Тај крвави догађај остао је упамћен као сеча кнезова.
Дахије су мислиле да ће страхом угушити сваки отпор. Десило се управо супротно — сеча кнезова није спречила устанак, већ га је убрзала. Српски народ је схватио да са дахијама нема мира и да је борба једини излаз.
Збор у Орашцу — почетак устанка
На празник Сретење, 15. фебруара 1804. године, у селу Орашцу код Тополе окупили су се српски кнезови и старешине. Дошли су из разних крајева Србије са једном мишљу: доста је турског насиља. На том збору донели су историјску одлуку — подижемо устанак против дахија.
За вођу устанка изабрали су Ђорђа Петровића, имућног сељака и искусног ратника. Турци су га звали Карађорђе, што значи „Црни Ђорђе". Причају да је Карађорђе добио тај надимак због тамне косе и строгог погледа. Био је одлучан и храбар човек, кога су устаници поштовали и следили.
Тај дан, 15. фебруар, данас се у Србији слави као Дан државности — Сретење. То је један од најважнијих државних празника, јер се управо тог дана родила идеја о слободној и самосталној Србији.
Велике битке и јунаци устанка
Устанак је почео као побуна против дахија, али се убрзо претворио у рат за ослобођење целе Србије. Устаници су водили много битака, а неке од њих остале су упамћене и у народним песмама.
Године 1806. Срби су однели две велике победе: на пољу Мишару код Шапца и на Делиграду код Алексинца. Исте године устаници су ослободили и Београд — први пут после векова турске власти Срби су опет господарили својим главним градом.
Једна од најтежих и најпотресних битака одиграла се на брду Чегру код Ниша. Српском војском командовао је војвода Стеван Синђелић. Када је видео да Турци надиру и да ће победити, Синђелић је донео страшну одлуку — запалио је буре барута. У експлозији су погинули и Срби и Турци. Од глава погинулих српских бораца Турци су саградили кулу као упозорење за све који се буне. Та кула назива се Ћеле-кула и данас стоји у Нишу — али не као упозорење, већ као споменик храбрости.
Међу устаничким јунацима посебно се истицао Хајдук Вељко Петровић, који је бранио Неготинску Крајину. Када су га Турци позвали да преда град, поручио им је: „Главу дајем, Крајину не дајем!" Његове речи и данас се памте као симбол устаничког духа.
Шта је устанак донео Србији
Први српски устанак није био само рат — био је почетак стварања модерне српске државе. За време устанка Србија је добила своју владу са министарствима, сталну војску и суд. Први пут након пада Деспотовине Срби су имали сопствене државне установе.
Карађорђе је знао да слободна земља не може без образовања. Позвао је Доситеја Обрадовића, једног од најобразованијих Срба тог времена, да дође у Београд. Доситеј је постао први министар просвете и основао Велику школу — прву вишу школу у ослобођеној Србији. Један од ђака те школе био је млади Вук Стефановић Караџић, који ће касније реформисати српски језик и створити ћириличну азбуку какву данас користимо.
Отворене су и многе основне школе широм Србије. Први пут после векова турске власти деца су могла да уче на свом језику. Устанак је донео не само борбу за слободу него и темеље свега онога што данашња Србија јесте — школе, владу, војску и судове.
Слом устанка и његово наслеђе
Борба за слободу трајала је скоро десет година. За то време устаници су ослободили велики део Србије и створили прве установе нове државе. Али у јесен 1813. године Турско царство је послало огромну војску да поврати изгубљене територије. Устаници нису могли да одоле толикој сили.
Турци су поново заузели Србију. Карађорђе и многе војводе морали су да побегну преко Саве у Срем, који је тада припадао Аустријском царству. Тамо су нашли уточиште, али туга за изгубљеном слободом није их напуштала.
Иако је Први српски устанак пропао, он није био узалудан. Показао је целом свету да се српски народ може организовати, борити и створити државу. Устаници су поставили темеље на којима ће се градити будућа Србија. Већ две године касније, 1815, подигнут је Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића. Овај пут борба ће се завршити другачије — и Србија ће коначно кренути путем ка слободи и независности.