Зашто су Срби напуштали домовину
Живот под турском влашћу био је тежак, али понекад је постајао потпуно неиздржљив. Када би Аустрија повела рат против Турака, Срби су се радовали и помагали аустријску војску, надајући се ослобођењу. Међутим, када би Аустрија изгубила рат и повукла се, Срби су остајали без заштите.
Турци су се свирепо светили свима који су помагали непријатељску војску. Палили су села, убијали мушкарце и одводили жене и децу у робље. У таквим тренуцима, многим породицама једини излаз био је бекство — масовно пресељење на север, преко река Саве и Дунава, у земље Хабзбуршке монархије где Турци нису имали власт.
Прва велика сеоба (1690)
Највећа сеоба Срба десила се 1690. године. Аустрија је повела рат против Турака и у почетку имала успеха — аустријска војска продрла је дубоко на Балкан, све до Скопља. Срби су масовно помагали Аустријанце, надајући се да ће то бити крај турске власти. Међутим, Турци су узвратили и потиснули аустријску војску назад.
Страхујући од турске одмазде, патријарх Арсеније III Чарнојевић повео је десетине хиљада српских породица на север. Прешли су реке Саву и Дунав и населили се на просторима данашње Војводине, Славоније и јужне Угарске. Аустријски цар Леополд I дао им је посебна права — слободу вере, право на своје школе и цркве.
Друга велика сеоба (1739)
Скоро пола века касније, историја се поновила. Аустрија је поново повела рат против Турака (1737-1739), а Срби су поново помагали аустријску страну. Када је Аустрија и овога пута изгубила рат, уследила је нова сеоба.
Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента повео је нови талас избеглица на север, 1739. године. Иако је ова сеоба била мања од прве, и она је значајно увећала број Срба у Војводини и околним крајевима. Простори јужно од Саве и Дунава — стара српска земља — додатно су опустели.
Живот у новим крајевима
У новим крајевима Срби су чували оно најважније — своју веру, језик и обичаје. Подизали су цркве и манастире, отварали школе на српском језику и одржавали традиције својих предака. Град Сремски Карловци постао је духовни центар Срба у Хабзбуршкој монархији — ту је било седиште патријарха и прва српска гимназија.
Живот у Хабзбуршкој монархији није био лак — Срби су морали да служе у аустријској војсци и да бране границу од турских напада. Али ипак су имали више слобода него под Турцима. Могли су слободно да исповедају своју веру, да се школују и да чувају свој идентитет.
Последице великих сеоба
Велике сеобе имале су далекосежне последице. Стара српска земља јужно од Саве и Дунава знатно се опустошила, а многа села потпуно су остала без становника. Турци су празна села насељавали другим народима, мењајући тако састав становништва на тим просторима.
С друге стране, Срби у Војводини створили су снажну заједницу која је вековима чувала српску културу, језик и веру. Управо из тих крајева ће касније потећи многе идеје о ослобођењу и уједињењу свих Срба. Велике сеобе, иако су биле последица страдања, помогле су да српски народ опстане и да се једног дана врати борби за своју слободу.