Химна — трећи симбол државе
Прва два септембра ученици у Србији стану испред школе. Заставе се вију, директорка држи говор, а онда се укључи разглас и одјекне свечана песма. Сви устану и ћуте док се она изводи. То је химна Републике Србије — „Боже правде".
Химна је свечана песма којом се представља држава. Уз заставу и грб, она је трећи државни симбол Србије. Док застава и грб говоре оку — бојама и сликом — химна говори уху. Чује се само неколико минута, али у том тренутку сви знају да слушају своју земљу.
Химна се изводи на државним празницима, на спортским такмичењима пре утакмице репрезентације, на школским свечаностима и приликом примања страних гостију. Када српски спортиста освоји златну медаљу на Олимпијским играма, диже се српска застава и пушта „Боже правде". Тада многи спортисти запевају или ставе руку на срце.
„Боже правде" — постанак
Песма „Боже правде" настала је десетог августа 1872. године у Београду. Тог дана се у Народном позоришту изводила свечана представа „Маркова сабља" — поводом пунолетства кнеза Милана Обреновића. У представи се, између осталог, певала и једна молитвена песма — то је била „Боже правде".
Текст је написао Јован Ђорђевић, један од оснивача српског националног позоришта. Био је књижевник, новинар и драматург, рођен у Сентомашу у Војводини. Музику је компоновао Даворин Јенко — словеначки композитор који је тада живео и радио у Београду као капелник народног позоришта.
Песма је одмах постала омиљена. Народ ју је певао на свечаностима и у својим домовима, а власти су је усвојиле као званичну химну. Била је то химна Кнежевине Србије, потом Краљевине Србије, а од 1918. године и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У време Југославије није била у употреби, али је народ није заборавио. Скупштина Србије 2004. године препоручила је да „Боже правде" поново буде химна, а Уставом из 2006. године то је и потврђено. Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне донет је 11. маја 2009. године — тиме је тачно одређено како се изводи.
Текст химне — шта молимо од Бога
Текст химне је молитва. Народ моли Бога да заштити српску земљу и српски народ. Прва строфа гласи:
„Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас, чуј и одсад наше гласе и од сад нам буди спас."
Реч „правде" овде значи правду, али и Бога правде — Бога који зна шта је исправно. „Спасе" значи „спасао си", а „буди спас" значи „буди наш спасилац". Дакле, народ говори: „Боже који си нас и до сада спасавао од пропасти, чуј нас и сада, и буди наш спас".
У другој строфи долази позив на слогу: „Сложи српску браћу драгу на свак дичан славан рад, слога биће пораз врагу а најјачи српству град." Овде „град" не значи насеље, већ — тврђаву. Слога је најјача тврђава која штити народ.
Цела химна има седам строфа, али се на свечаностима обично изводе само прве две. После сваке строфе понавља се рефрен: „Боже спаси, Боже храни, српске земље, српски род!"
Како се понашамо када се изводи химна
Химна заслужује поштовање као и застава и грб. Постоје правила понашања која сви учимо у школи и поштујемо целог живота.
Када се изводи химна — сви устану. Стоји се мирно, без разговора, са рукама уз тело. Не једе се, не пије, не телефонира. Капу или шешир мушкарци скидају (осим војника који држе чин). Ако носиш национални дрес или мараму, ставиш руку на срце — то је знак љубави према домовини.
Спортисти на терену стоје у реду, лица окренутих ка застави. Гледалац на трибинама устаје и често запева заједно са спортистима. Цела сала ћути док траје химна — то је тренутак заједништва читаве нације.
Ова правила не уче се само за свечане прилике. Учимо их зато што химна, застава и грб нису обичне ствари — они су знак наше државе и нашег народа. Када их поштујеш, поштујеш и саму домовину.