Шта је културна баштина
Замисли да твоја прабака има стари сат који јој је оставила њена бака. Тај сат није само направа за мерење времена — он је успомена која повезује четири генерације. Када га чуваш, ти чуваш део своје породичне приче.
Културна баштина једне земље функционише на исти начин, само у већем обиму. То су све вредне ствари које су нам преци оставили: књиге, манастири, тврђаве, обичаји, песме, плесови, занати. Заједно нам говоре ко смо били и како смо постали оно што јесмо данас.
Културна баштина има два главна облика. Материјална баштина су ствари које можемо да додирнемо: цркве, иконе, стари новац, оружје, ношње. Духовна или нематеријална баштина су ствари које постоје у људима: језик, песме, обичаји, рецепти за славски колач, гусларско певање. Једно без другог не може — манастир без службе и без молитве био би само камена грађевина.
Зато државе чувају своју баштину. Србија има посебан Закон о културним добрима и установе које их брину. Светска организација УНЕСКО, која окупља скоро све земље на свету, држи списак места која су посебно важна за цело човечанство. На том списку из Србије су манастир Студеница, средњовековни споменици на Косову и Метохији, и још неколико значајних места.
Прво писмо и старе књиге
Кад су се Срби и други Словени доселили на Балкан у седмом веку, нису имали своје писмо. Песме и приче преносили су усмено, али ниједна важна књига није могла да се запише на сопственом језику.
То се променило у деветом веку, када су браћа Ћирило и Методије, учени монаси из Солуна, саставили прво словенско писмо. Звало се глагољица. Њихови ученици су касније, на основу грчког писма, осмислили нашу ћирилицу. Од тада словенски народи могу да читају и пишу на свом језику. Срби и данас пишу ћирилицом, а ћирилица је службено писмо Републике Србије.
У средњем веку центри писмености биле су манастирске преписивачке школе. Монаси су ручно преписивали књиге на пергамент, украшавали их обојеним словима и сликама. Тако је настало „Мирослављево јеванђеље", најлепша српска средњовековна књига, написана у дванаестом веку за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Чува се у Народном музеју у Београду и налази се на УНЕСКО листи.
Поред јеванђеља, монаси су писали и житија — књиге о животу свецâ и владара. Свети Сава је написао Житије Светог Симеона, свог оца Стефана Немање. Тако су истовремено настајали и историја и књижевност српског народа.
Задужбине: манастири као сведоци времена
Кад би владар или богаташ у средњем веку желео да остави трајан траг иза себе, подизао је цркву или манастир за душу свог рода. Такву грађевину звали су задужбина, од речи „за душу". Манастир је истовремено служио као храм, школа, болница и преписивачка радионица.
Стефан Немања је подигао манастир Студеницу крајем дванаестог века. Бели мрамор и фреске у њој остале су узор српског градитељства. Његов син Растко, познатији као Свети Сава, заједно са оцем подигао је и манастир Хиландар на Светој Гори у Грчкој. Ту је Свети Сава написао прве српске законе и просвећивао народ.
Сваки наследник династије оставио је своју задужбину. Стефан Првовенчани подигао је Жичу, где су српски краљеви крунисани. Краљ Владислав је подигао Милешеву, у којој се налази једна од најпознатијих српских фресака — „Бели анђео" из тринаестог века. Његово смирено лице постало је један од најпрепознатљивијих симбола српске средњовековне уметности. Краљ Урош I подигао је Сопоћане, краљ Милутин Грачаницу, цар Душан и његов отац Стефан Дечански манастир Дечане. Кнез Лазар, већ у позном средњем веку, подигао је Раваницу.
Студеница и група манастира на Косову и Метохији (Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка) налазе се на УНЕСКО листи светске баштине. Тиме је свет признао да су ови споменици важни не само за Србе, него за цело човечанство.
Тврђаве — камени чувари граница
Поред манастира, на нашој земљи сачувано је и много старих тврђава. Тврђава је била утврђен град који је служио за одбрану од непријатеља. Зидана од камена, са кулама и широким бедемима, увек на узвишењу или поред реке, тврђава је била прво што су нападачи угледали и последње што су савладали.
Једна од најпознатијих српских тврђава је Смедерево. Њу је у петнаестом веку подигао деспот Ђурађ Бранковић на обали Дунава, када је Београд морао да преда Угрима. Смедерево је тада постало престоница српске државе. Зидине са двадесет пет кула стоје и данас и спадају међу највеће равничарске тврђаве у Европи.
Београдска тврђава, или Калемегдан, чува ушће Саве у Дунав више од две хиљаде година. Кроз њу су пролазили Римљани, Византинци, Срби, Турци и Аустријанци, па је свака епоха оставила свој зид. Голубачка тврђава на Дунаву, у Ђердапској клисури, чувала је улаз у Србију са истока. Маглич изнад Ибра штитио је пут до Студенице.
Такве грађевине нам говоре о томе како се живело и ратовало, али и колико је труда уложено да би држава опстала. Зато их данас обнављамо и претварамо у музеје и места која људи посећују из целог света.
Народно стваралаштво и очување баштине
Не може се све о једном народу научити из камена и мрамора. Нешто најважније живи у људима — у томе како говоре, шта певају и како славе. То је нематеријална баштина.
Срби имају обичај крсне славе, када свака породица слави свог свеца. На сто се ставља славски колач, кољиво (кувано жито), црно вино и икона. Слава се преноси с оца на сина, и зато је УНЕСКО уписао српску крсну славу у светски списак нематеријалне баштине. На том списку је и гусларско певање — пратња уз гусле, инструмент с једном струном на коме се од памтивека певају епске песме о Косовском боју, о Марку Краљевићу и о хајдуцима.
Народна ношња такође прича своју причу. Шајкача, кошуља са везом, јелек, опанци и појас разликовали су се од краја до краја: брдска ношња није иста као равничарска. Кад девојка плете чарапе по узору који је научила од бабе, и она преноси баштину даље.
Културна баштина не остаје сама. Њу чувају људи: музеји излажу старе предмете, библиотеке чувају књиге, архиви рукописе. Етнографски музеј у Београду чува хиљаде комада ношње и предмета народне културе. Кад у школи учиш о Светом Сави или када ставиш славски колач на сто, и ти учествујеш у том чувању.