Књижевност — подсети се (Književnost — podseti se) — теорија

Када читаш бајку пре спавања, када гледаш представу у школи или учиш песму напамет — већ се бавиш књижевношћу.

Књижевност се дели на народну и ауторску.

Народну књижевност стварали су људи и преносили усменим путем, с колена на колено. Нико не зна ко је аутор.

Примери: народне бајке, народне песме, пословице.

Ауторска књижевност има познатог писца.

Примери: „Ружно паче" (Ханс Кристијан Андерсен), „Пауково дело" (Десанка Максимовић).

Ако знамо ко је написао дело — то је ауторска књижевност.

Ако не знамо — народна.

Сва књижевна дела припадају једном од три књижевна рода: лирика, епика и драма.

Лирика — то су песме. Написане су у стиховима, често имају строфе и риму. Лирске песме описују осећања и расположења.

Пример: „Јесен" (Војислав Илић) — песма о природи.

Епика — то су приче. Написане су у прози, то јест у обичним реченицама. Имају ликове, радњу и место дешавања.

Пример: „Босоноги и небо" (Бранислав Црнчевић) — приповетка о дечаку.

Драма — то су текстови за позориште. Написани су по улогама, а између дијалога стоје ремарке — упутства за глумце.

Пример: „Позориште на небу" (Драган Алексић) — драмски текст.

Песма = лирика. Прича = епика. Текст за позориште = драма.

У оквиру три рода постоје различите књижевне врсте.

Бајка — прича у којој се дешавају чудесне ствари: виле, змајеви, чаробни предмети. Може бити народна или ауторска.

Басна — кратка прича у којој животиње говоре и понашају се као људи. Увек има поуку.

Приповетка — прича из стварног живота са ликовима, радњом и поруком.

Песма — може бити лирска (о осећањима) или епска (о јунацима и догађајима).

Писци користе стилске фигуре да текст буде живљи и лепши:

Поређење — упоређивање помоћу речи „као": „Очи су јој као два језера."

Персонификација — давање људских особина стварима или животињама: „Ветар пева кроз грање."

Лако је запамтити: ако видиш реч „као" — то је поређење. Ако ствар или животиња ради нешто људско — то је персонификација.